Pismenost o budućnosti kao izvor nade

Tehno-optimizam je za neke izvor nade. U svom ekstremu, tehno-optimisti vide nadu u potpunom potčinjavanju prirode, maksimalizaciji ekonomske produktivnosti, razvoju digitalne svesnosti, kolonizaciji svemira i razvoju računara veličine planete koji bi simulirao virtuelnu realnost za budućih 10^58 „digitalnih ljudi“.  

Kritičari tehno-optimizma podsećaju na stalno prisutan „hajp“ oko sledeće tehnologije koja „menja sve“, da bi ubrzo i taj balon pukao…a sledeći došao na red sa novim, naduvanim očekivanjima. Zagovornici regenerativnog odnosa čoveka i prirode ukazuju da postojeći sistem proizvodnje zasnovan na novim tehnologijama obećava „astronomsku“ novostvorenu vrednost ali po cenu eksploatacije, iscrpljivanja planetarnih resursa i (re-)kolonizacije.

Kontinuirano se koriste uobičajeni alati – administracija, birokratija, komandovanje i kontrola – za kontrolisanje i kolonizaciju budućnosti starim idejama. Kao posledica, sistem u kome ljudi deluju postaje nefunkcionalan na planetarnom nivou, od klimatskih, preko političkih do proizvodnih pod-sistema.

Nije toliko teško razumeti zašto – čoveku je prirodno da teži kontroli okruženja, da se plaši neizvesnosti…Međutim, savremeni uslovi zahtevaju da se prihvati kompleksnost, da se spremno dočeka neizvesnost, da se iskoriste šanse koje budućnost (možda) donosi.  

Pismenost o budućnosti nudi upravo razvoj veština i znanje potrebnih za to. Svi podaci koji postoje su uvek podaci o prošlosti. Pošto budućnost ne postoji, ne postoje ni podaci o njoj. Međutim, postoje slike i predrasude o budućnosti na osnovu kojih donosimo odluke danas. Pismenost o budućnosti nam omogućava da ih otkrijemo i svesno preobličimo, kako bi se pripremili za željenu budućnost ili zaštitili u slučaju ostvarivanja nekog neželjenog scenarija. Baratanje alternativama, uz jačanje snage imaginacije čine osnov pismenosti o budućnosti. Postoje dobra rešenja za unapređenje naše sposobnosti anticipiranja, kako u pogledu pripreme i planiranja za ostvarenje neke konkretne, željene budućnosti, tako i izgradnje spremnosti i otpornosti, ili još bolje, fleksibilnosti, za razne budućnosti koje se pomaljaju na horizontu.

Razvojem pismenosti o budućnosti menja se način koji vidimo stvarnost danas, zamišljamo budućnost, odupiremo se promenama ili se menjamo kako se svet oko nas menja.  Naročito je važno da krenemo da učimo našu decu i o budućnosti. Učimo mnogo o prošlosti, što je naravno potrebno. U prošlosti leži nastanak naše kulture i institucija. Ali, niko neće živeti u prošlosti. Današnji učenici će živeti u izazovnoj i neizvesnoj budućnosti. Zar ne bi trebalo da im damo neku ideju o tome kako bi to moglo da izgleda? Psihološke studije su pronašle vezu između sposobnosti osobe da zamisli svoju budućnost i koliko misle da će biti uspešni u toj budućnosti. Kada mladi ljudi razmišljaju o budućnosti, to im daje priliku da shvate šta zaista žele u svom ličnom životu i karijeri. Mladi će imati manje razloga da se plaše budućnosti i bolje će moći da iskoriste buduće prilike i razumeju promene i nove stvari, ukoliko budu više razvili svoju sposobnost anticipacije i mogli u većoj meri da zamisle različite moguće budućnosti.

Učimo budućnost!