Mogu li vlade da razviju sisteme za anticipativno javno upravljanje? Kako do boljih javnih politka i spremnog reagovanja na buduće krize?

Aktuelni događaji ostavljaju utisak da vlade uvek gase požare; neki požari se ne mogu izbeći, ali uvek možemo više da učinimo da naša društva budu manje „zapaljiva“ – manje podložna krizi – i da se pripremimo da obuzdamo požare koji se dešavaju.

Gorivo za trenutnu krizu počelo je da se akumulira u prošlosti, uz zavisnost Srbije od uvoznog gasa i drugih fosilnih energenata, emisije ugljenika i velikog zagađenja vazduha, zemlje i vode, opadanje poverenja u vladu i mnoge druge uzroke krize koji su poznati decenijama. Priprema za budućnost je zato stalan proces koji zahteva veliku posvećenost i fokus.

Organizacije koje se ističu u tome, dele nekoliko karakteristika. Pre svega, lideri i donosioci strateških odluka treba da kontinuirano traže i očekuju priloge za strategijsku dalekovidost od svojih struktura i saradnika kao i da sami tragaju za signalima budućnosti i da teže razumevanju makro-istorijskih trendova. Takođe, trebalo bi da su otvoreni za savete i ideje futurista, da se ne „ukopavaju u rovove“ braneći neodrživo.

Pored toga, potrebni su znanje i veštine za sprovođenje visokokvalitetnog strateškog predviđanja, što zahteva stručnost i iskustvo. Organizacijama i u javnom i u privatnom sektoru u podjednako potrebni iskusni futuristi, stratezi i komunikatori, da anticipiraju moguće budućnosti i prenesu najvažnije zaključke i poruke. Štaviše, organizacioni uslovi—anticipiranje i strategijsko upravljanje—moraju biti uspostavljeni kao poslovni proces, da bi se razmišljanje o budućnosti redovno povezivalo sa sadašnjim akcijama, kroz „petlje učenja“ i uz prave podsticaji za delovanje.

U centru pažnje je anticipativno javno upravljanje i kreiranje politika. Pravljenje konceptualne distance od sadašnjosti i aktivno angažovanje na potencijalnoj budućnosti je važan, ali težak korak ka kreiranju dobre uprave. Vladine strategije se mogu testirati u odnosu na verodostojne scenarije. Ovaj proces može da generiše različite (strateške) opcije koje zatim mogu da izazovu trenutne paradigme – trenutnu strategiju i pogled na svet – te da pomognu u razvoju regulatornih alata i političkih inicijativa koje su bolje prilagođene budućim potrebama privrede, društva i države.

Ima više primera iz Evrope i sveta o tome da se vlade se sve više okreću strategijskoj dalekovidosti kako bi odgovorile na izazove i iskoristile prilike koje su pred njima. Primeri za ovo uključuju velšku vladu koja je 2019. godine, kao prva u svetu, imenovala Komesara za buduće generacije, sa pravnim ovlašćenjima da predstavlja još nerođene građane Velsa, i Finska, koja je pri kabinetu premijera  još 2015. uspostavila Vladinu grupu za predviđanje, sa ciljem da koordinira nacionalne aktivnosti predviđanja i uspostavljanje veza strategijske dalekovidosti sa donošenjem boljih odluka u sadašnjosti. Pored toga, Evropska komisija je u septembru 2020. objavila svoj prvi Izveštaj strategijske dalekovidosti, identifikujući nove izazove i mogućnosti za bolje usmeravanje prilikom pravljenja strateških izbora Evropske unije.

Ovi primeri ukazuju na put kojim bi i javno upravljanje u Srbiji trebalo da krene.