Savremena disciplina studija budućnosti je promenila fokus sa predviđanja ka sistematičnom, širem sagledavanju alternativnih budućnosti, uz dublje istraživanje prizmi kroz koje sagledavamo svet (worldviews), mitologija i predrasuda koje nas vode (ili uslovljavaju) kada razmišljamo i radimo u pravcu ostvarenja mogućih, verovatnih i željenih budućnosti.

Promena fokusa sa predviđanja je takođe dovela do većeg fokusa sa društvene (kolektivne) na ličnu budućnost, odnosno na to kako je pojedinci vide, odnosno do razumevanja da je sagledavanje potencijalne budućnosti u spoljnom svetu pod uticajem našeg unutrašnjeg sveta i prizme kroz koju gledamo. Danas je u podjednakoj meri u ovoj oblasti prisutna motivacija ka smanjenju rizika, izbegavanju negativnih budućnosti, pogotovo „najgoreg scenarija“ kao i ka ostvarenju željenih, pozitivnih vizija. Uočavanje alternativa je zato dinamičan odnos između „težine istorije“, odnosno postojećih društvenih struktura (ili ličnih životnih okolnosti) i snage ljudskog delovanja (kolektivnog ili individualnog).

Sa porastom percepcije o svetu u kome rastu rizici (bez obzira da li je taj doživljaj utemeljen u činjenicama ili verovanju), studije budućnosti su našle svoje mesto u okviru kompetencija lidera i procesima odeljenja za planiranje u velikim korporacijama, vladama i drugim organizacijama. Studije budućnosti su u tom kontekstu samo jedan od instrumenata i pružaju širu sliku i razumevanje, daju okvir u kome se planeri lakše kreću dok postavljaju željenu, normiranu, planiranu budućnost (svog posla, države, javne politike, organizacije).

Same studije budućnosti kao deo arsenala i kapaciteta svakog pojedinca za kritičko mišljenje, nastoje da „otvore“ budućnost, od jedne, fiksne, normirane i planirane ka višestrukoj, bremenitoj mogućnostima, alternativama i scenarijima. Četiri pristupa pomažu da se razume ovo otvaranje budućnosti, od jedne „zacrtane“, zvanične budućnosti ka brojnim alternativama.

Prvi pristup je predikativni, utemeljen u društvenim naukama, poput sociologije, politike, istorije, ekonomije, studija mira, itd. Drugi pristup je interpretativni, narativni, koje ne teži predviđanju već razumevanju mogućih „slika budućnosti“, alternativnih vizija koje mogu biti u međusobnom dinamičkom, pa i isključivom, odnosno kompetetivnom odnosu. Ove slike budućnosti mogu i često i jesu artistički izražene, prisutne u popularnoj kulturi. Treći pristup je kritički i daje odgovor na neophodno pitanje koje glasi „Ko će imati korist od ostvarenja određene, konkretne budućnosti?“ Četvrti pristup ističe značaj ljudskog delovanja, inkluzivnosti i participacije, učešća širokog kruga aktera, učenja i istraživanja. Četvrti pristup je demokratski i usmeren ka osnaživanju aktera da razviju sopstvenu budućnost, na osnovu prioriteta ali i predubeđenja koja imaju, kojih, kroz vođeni proces postanu svesni i prema kojima onda mogu kritički da se postave.

Studije budućnosti nam pomažu da gledamo ispred nas, da promene anticipiramo i da se prilagođavamo dok se one odvijaju. Studije budućnosti podržavaju donošenje boljih odluka, balansirajući zahteve današnjice sa potrebama sutrašnjice. U našem društvu, javni diskurs je čest prepun istorijskih tema, iako je naša istorija i dalje nedovoljno shvaćena i protumačena. Međutim naša budućnost je u velikoj meri nepoznate, maglovita, nejasna. Verujemo da je sada pravo vreme da Srbija spozna i izazove sopstvenu budućnost, definiše njene moguće, verovatne ili poželjne okvire, da im sadržaj, kako u smislu planiranja razvoja svih društvenih sfera tako i u vrednosnom smislu.

Dražen Maravić