Veoma je važno poznavati istoriju kako bi se smisleno moglo razmišljati o budućnosti. Međutim, taj pristup nije dovoljan, niti mora biti prioritetan kada se donose odluke u sadašnjem momentu.

Moderne studije budućnosti proizilaze iz težnje da se budućnost predvidi ali i, pre svega, pristupa i discipline logografa/istoričara da se identifikuju značajne istorijske prekretnice i pronadju obrasci društvenih promena.

I do dan danas vrlo bitno je poznavati istoriju kako bi se smisleno moglo razmišljati o budućnosti. Medjutim, taj pristup nije dovoljan, niti mora biti prioritetan kada se donose odluke u sadašnjem momentu.

Na primer, kombinacija nauke i tehnologije u devetnaestom veku u Evropi dovela je do nove značajne faze u proučavanju budućnosti. Tada se javljaju spekulativna fikcija, autori kao što je Žil Vern i politički pokreti utopijskih socijalista. Od filozofije i prakse socijal utopizma kasnije se prešlo na više naučno zasnovan pristup; razvijaju se analize trendova, vojne i biznis strategije i usmerava na globalnu problematiku.

Tokom prošlog veka, 1960-te i 1970-te godine predstavljaju ‘zlatno doba’ studija budućnosti. Javljaju se novi društveni pokreti koji se manje fokusiraju na analizu trendova a više ka alternativnim mogućnostima sa ciljem progresivnih društvenih i kulturoloških promena. Tada nastaju i tzv. ‘kritičke studije budućnosti’ koje postavljaju pitanje: šta je to što nedostaje u dominantnim diskursima o budućnosti, i koje perspektive su marginalizovane ili izostaju? Ta pitanja dovode i do pristupa studijama budućnosti kao okvira za društvenu emancipaciju – postavljaju se pitanja vezana ne samo za to ‘šta će biti’, šta je ‘verovatno/verovatnije’, već i, pre svega, šta je sve moguće i šta je od toga poželjno.

Savremene studije budućnosti predstavljaju kombinaciju svih prethodno navedenih pristupa, sa izuzetkom magičnog proricanja ili utopijskog sentimenta koji se proučavaju jedino u smislu uticaja koje vrše na pojedince i društvene grupe. Na primer, proučava se koliko je fatalizam prisutan prilikom odlučivanja, koje ideje cirkulišu (npr. proročanstva baba Vange i Nostradamusa, Kremensko proročanstvo, predvidjanja vezana za kraj sveta, itd.) i kakav uticaj te ideje vrše na odredjene grupe ljudi. Iako su nebrojeno puta dokazane kao nezasnovane, fatalističke ideje i dalje su uticajne, bez obzira da li su deo magičnog ili religioznog diskursa.

Na primer, psihološka i sociološka istraživanja su pokazala da jedan deo desno nastrojene političke orijentcije u SAD, pod uticajem odredjenog hrišćanskog diskursa, nema motivaciju da adekvatno odgovori na sadašnje ekološke probleme i klimatske promene. Naprotiv, svesno ili podsvesno očekuju apokalipsu kao poželjnu budućnost, koja će, na osnovu ovog diskursa, biti propraćena dolaskom mesije, spasitelja, tj. konkrektno, propraćena skorašnjim tzv. drugim Hristovim dolaskom.

Na ovom primeru može se videti da određene ideje o budućnosti uvek prate naše ponašanje i odluke u sadašnjem momentu. Ukoliko očekujemo da će budućnost, pre svega, biti označena visoko tehnološkim napretkom, političke, proizvodne, obrazovne i kulturološke institucije pokušaće da anticipiraju šta to konkretno znači za njihovu oblast stvaranja i onda da se delimično prilagode u tom pravcu. Ili će, alternativno, razmatrati mnogostruke mogućnosti, i na osnovu toga odlučiti u kom pravcu institucija želi da se usmeri. U ovom drugom procesu ključno je preispitivanja aksioma, tj. pretpostavki koje pojedinci, institucije i čitava društva imaju, jer te pretpostavke o budućnosti znatno utiču na strategije koje se primenjuju.

Sve te pretpostavke nastale su u nekim prethodnim istorijskim periodima; mnoge više nisu u skladu sa promenama koje su nastale tokom dvadesetog i dvadeset prvog veka, a još manje u skladu sa velikim promenama (tehnološkim, ekološkim, društvenim, obrazovnim, psihološkim itd.) koje nas tek očekuju. Stoga je bitno preispitati šta je iz naše prošlosti i dalje relevantno, koji problemi su prioritetni u našoj sadašnjici, i koje su to poželjne budućnosti ka kojima bi najbolje bilo usmeriti strategije.

Promene gotovo nikada nisu lake, i često dovode do osećaja bespomoćnosti i vraćanja u fatalizam. Studije budućnosti, s druge strane, omogućavaju da se na promene odgovori na konstruktivniji način i da se, u meri u kojoj je to moguće, sopstvena sudbina ‘uzme u svoje ruke’. 

Dakle, studije budućnosti ne teže ka predvidjanju, iako je analiza trendova pa čak i slabijih signala promena, deo onoga čime se bave. One, kao multidisciplinarna i sistematska oblast istraživanja o mogućim, verovatnim i poželjnim ‘budućnostima’, pre svega teže ka osnaživanju pojedinaca, društvenih grupa, institucija i organizacija pa i čitavog društva i kulture. To osnaživanje je nešto što je bitno za budućnost ali je još bitnije za sadašnji momenat jer budućnost pre svega zavisi od odluka i strategija koje donosimo danas. Stoga, ideje i percepcije o budućnosti pre svega su aktivni princip u sadašnjem momentu od koga zavisi i naše danas i naše sutra.

Ivana Milojević

Dr Ivana Milojević je istraživač, pisac i edukator sa transdisciplinarnim profesionalnim iskustvom u sociologiji, obrazovanju, studijama roda, mira i budućnosti. Diplomirala je sociologiju na Univerzitetu u Beogradu 1992. godine i doktorirala obrazovanje na Univerzitetu Kvinslend 2003. godine.

Od sredine 1990-ih, držala je govore i vodila radionice za vladine institucije, međunarodna udruženja i nevladine organizacije u Australiji, Aziji i Pacifiku (Brunej Darusalam, Iran, Malezija, Pakistan, Južna Koreja, Tajvan, UAE i SAD- Havaji), Južna Afrika i Evropa (Hrvatska, Belgija, Danska, Finska, Francuska, Mađarska, Italija, Srbija, Švedska, Švajcarska i Turska). Prethodno je bila profesor na više univerziteta (Univerzitet Sunshine Coast, Australija (docent, 2009-2015), Univerzitet u Novom Sadu i Univerzitet Tamkang, Tajvan (2015) ). U periodu 2016-2017 vodila je jedinicu predviđanja u Centru za strateške i političke studije, Brunej Darusalam.

Milojević je autor preko osamdeset članaka i poglavlja u knjigama, kao i autor, koautor i/ili kourednik većeg broja naučnih knjiga. To uključuje: CLA 2.0: Transformativna istraživanja u teoriji i praksi (2015); Breathing: Violence In, Peace Out (2013); Alternativne obrazovne budućnosti: Pedagogije za svet u razvoju (2008); specijalno izdanje Futures on Feminism/Gender (2008); Neohumanističke obrazovne budućnosti: oslobađanje pedagoškog intelekta (2006); i Obrazovne budućnosti: Dominantne i suprotstavljene vizije (2005, ponovo štampano u mekom povezu 2011). Koautor je i dve knjige na srpskom jeziku: Ko se boji Vuka još? Strašne priče za hrabre i radoznale] (2012) i Uvod u rodne teorije (2011).