Anticipativno mišljenje, dalekovidost i Fermijev paradoks
Sa rastom kompleksnosti civilizacije i njenim sve bržim razvojem, smanjuje se vreme raspoloživo za sistemskom transformacijom, odnosno nivo neophodne promene paradigme je sve veći.
U interesantnom tekstu[1] objavljenom početkom maja 2022. godine, Majkl Vong[2] i Stjuart Bartlet[3] razvijaju hipotezu o tome da se, u trenutku kada neka planetarna civilizacija pređe u stanje koje se može opisati kao virtuelno povezano globalno društvo, ili globalni grad, ona neizbežno suočava sa „asimptomatskim izgaranjem“, vrstom konačne krize u kojoj vreme potrebno za inovacije sistema postaje duže od vremena koje preostaje do takve potražnje za energijom koju više nije moguće zadovoljiti na nivou populacije i kompleksnosti koju činu tu civilizaciju.
Naime, oni se oslanjaju na brojne prethodne studije, koji obilato citiraju u svom tekstu, koje su pokazale da ključne metrike gradova, kao što su rast, produktivnost i utrošak energije rasu super-linearno, što ima uzroke u društvenoj prirodi gradova i međusobnim interakcijama ljudi koji u njima žive. Taj super-linearni rast neizbežno dovodi do krize, tzv. „singularnosti“ gde rast populacije i zahteva za energijom teže beskonačnosti, u konačnom vremenu, te transformacija sistema inovacijama postaje neizbežna. Međutim, vreme za dostizanje i primenu nužnih inovacija, koje preostaje do sledećeg „izgaranja“ stalno se smanjuje u svakom sledećem ciklusu resetovanja sistema.
Ukoliko civilizacija dostigne kognitivnu zrelost da može da predvidi kretanje sopstvenog rasta ka izgaranju, imaće jedan ograničen vremenski okvir u kome može sprovesti suštinsku transformaciju sistema koji bi težio dugoročnoj homeostazi i blagostanju, nasuprot stalnom rastu. Takav preokret nazivaju „homeostatskim buđenjem“.
Autori ukazuju na tesnu isprepletanost količine slobodne energije i funkcionalne obrade informacija. Život predstavlja dinamičan sistem u kome tokovi energije vode ka proizvodnji, obradi i skladištenju te funkcionalnoj upotrebi informacija, na način koji omogućava opstanak tog života. Život karakteriše i kretanje, oscilacije između dugoročno održive homeostaze i auto - katalitičkog ponašanja - stanja u kome rezultat nekog procesa vodi njegovom ubrzavanju.
Ljudsko društvo je prošlo kroz više krupnih transformacija. One se mogu dovesti u vezu sa inovacijama u pogledu prikupljanja, obrade i čuvanja informacija – od pronalaska pisma, preo štamparije do digitalizacije i interneta. Paralelno sa tim, čovečanstvo se kretalo od upotrebe energije smeštene u fosilnim ostacima, biljkama i životinjama, do nuklearne energije i održivih izvora poput energije sunca, geotermalne ili energije vetra.
Napredak u obradi informacija i iskorišćavanju energetskih izvora međusobno se auto-katalitički podržavaju, viša sposobnost učenja i inovacija stvara i oslobađa dodatnu energiju; više energije stvara nove mogućnosti za obradu informacija. Tokom vremena, ove inovacije u obradi informacija i iskorišćavanju dodatnih izvora i količina energije vode do kompleksnijih životnih oblika, od višećelijskih organizama do zajednica više jedinki neke vrste, u „kolonijama“ zajednicama koje opstaju i nakon što ih pojedinačne jedinke napuste.
Vremenom dolazi do ubrzanja i stvaranja sve kompleksnijih sistema, što vidimo na primeru ljudske 8civilizacije, od razvoja poljoprivrede i pisma, preko gradova do današnje visoko tehnološke i planetarne civilizacije. Ovde je ključan naglasak na gradovima, kao stalnim gusto naseljenim oblastima, u kojima pojedinci dele resurse, infrastrukturu i ideje, budući da je univerzalno prihvaćeno da u gradovima leži koren našeg savremenog društva. Zbog toga su u poslednje vreme gradovi sve više pod lupom istraživača, kao socio-biološki fenomen koji se može kvantifikovati. Ta metrika nam dalje može ukazati na neke eventualne univerzalne principe.
Na primer, brojne odlike života u gradu, kao što su GDP, patenti, plate, bolesti, kriminal, u direktnoj su vezi sa veličinom populacije i imaju super-linearni rast. Drugi aspekti gradova, poput izvora energije, pumpi za gorivo za snabdevanje automobila, dužina kablova električne mreže, ukupna putna infrastruktura i dužina puteva, rastu sub-linearno. Takva situacija vodi ekonomiji obima, sve većoj efikasnosti upotrebe energije i materijala, poput sporijih otkucaja srca kod slonova nasuprot brzih otkucaja srca kod miševa. S druge strane, super-linearni rast ubrzava društveni život, uz studije koje na primer pokazuju da se čak i brzina prosečnog hoda povećava kod stanovnika većih gradova! Isto važi i za stope kriminala, širenje zaraznih bolesti i što je za ovu hipotezu značajno, upotrebu energije koja raste super-linearno.
Drugim rečima, u gradovima, interakcija između sve većeg broja ljudi dovodi do dinamičke mreže preko koje se razmenjuju informacije što hipotetički vodi do uočene, kvantitativne, super-linearne promene u rastu, odnosno skaliranju.
Ukoliko se nastavi sa takvim tokovima društvene dinamike i sub-linearnog rasa dostupne energije i materijala, dostiže se tačka („singularitet“) u kojoj potrebe sistema prevaziđu dostupnu energiju i dolazi do potpunog kolapsa, ili eventualno spuštanja na niže nivoe kompleksnosti. Singularnost se može izbeći ukoliko krupnim, sistemskim, promenama, koje autori nazivaju inovacijama a koje postavljaju razvoj grada (kao ključne odlike ljudske civilizacije) na nove parametre rasta. To vodi nekoj novoj neizbežnoj singularnosti kasnije u vremenu. Međutim, interval između inovacija se smanjuje kako populacija raste, pa je neophodno i da inovacije vremenom bivaju sve brže.
Moguće je da se upravo nalazimo u jednoj takvoj sistemskoj promeni. Savremene tehnologije i digitalizacija vode stvaranju „globalnog grada“. Fizička distanca više nije nikakva prepreka društvenoj interakciji koja raste super-linearno. Ubrzava se razmena informacija koja dalje zahteva sve više energije, čije obezbeđivanje raste sub-linearno. Imajući u vidu perspektivu daljeg razvoja veštačke inteligencije, moguće je da će buduće interakcije – razmena funkcionalnih informacija - manjim intenzitetom rasti između ljudi, ali da će se dalje povećavati između ljudi i mašina, a zatim još brže između samih mašina, vodeći još bržem super-linearnom (eksponencijalnom?) rastu, zahtevajući sve više energije.
Fermijev paradoks[4] ukazuje na to bi trebali da vidimo tragove naprednih civilizacija u svemiru, uzevši u obzir da načelno ne vidimo prepreke za razvoj života u svemiru, kao i starost svemira. Skala Kardaševa[5] je metod za merenje nivoa tehnološkog napretka civilizacije. Skala je samo teorijska i u smislu stvarne civilizacije veoma spekulativna; međutim, ona stavlja potrošnju energije cele civilizacije u kosmičku perspektivu. Predložio ju je Sovjetski astronom Nikolaj Kardašev. Skalu sačinjavaju tri kategorije nazvane tip I, II, i III. Ove kategorije se zasnivaju na količini energije koju civilizacija ima na raspolaganju, i stepenu kolonizacije svemira. Načelno, civilizacija tipa I je ovladala resursima svoje matične planete, civilizacija tipa II je ovladala resursima svog sunčevog sistema, a civilizacija tipa III je zavladala resursima svoje galaksije. Pretpostavka je da bi trebali da vidimo tragove delovanja civilizacija tipa II i III.
Autori grade svoju tezu o rešenju Fermijevog paradoksa uz sledeću pretpostavku – opšti principi života su univerzalni. Život zahteva smeštanje i obradu informacija (ne obavezno u DNK[6]), sprovođenje energije iz jednog u drugi oblik unutar živog organizma (ne obavezno preko sinteze ATP[7]) i nekog načina da se asimiluju segmenti ne-živog okruženja u živi organizam (ne obavezno preko RuBisCO[8]).
Jednom kada nastane, život se dalje razvija na opisan način, povećanje sposobnosti za obradu informacija u potrebom više energije, krećući se od prostih do kompleksnih organizama a zatim i do njihovih zajedničkih „kolonija“ – poput naših, ljudskih „gradova“.
U takvom scenariju, postaje univerzalno neizbežan rast ka singularnosti, tački u kojoj energetski resursi više ne mogu da održe stalni super-linearni rast sistema koji grade jedinke života u svojoj interakciji. Interakcija se dalje ubrzava sa rastom kompleksnosti i veličine populacije. Kako se vreme za inovacije smanjuje sa svakom sistemskom promenom, dolazi do auto-katalitičkog izgaranja.
Osim odlika samog sistema, kompleksni sistemi su podložni unutrašnjih i spoljašnjim uticajima koji mogu ubrzati izgaranje. To nisu samo spoljni uticaju, poput udara komete, erupcije vulkana. Moguće su i klimatske promene izazvanih ljudskim uticajem na prirodu, nedovoljni energetski izvori, kao manifestacija katastrofalnih uticaja na sistem naše civilizacije u delu koji se na primer tiče tokova energije. Ali i naš sistem obrade informacija je podložan katastrofalnim uticajima. Na primer već možemo da zamislimo i uočimo na primeru COVID19 pandemije, katastrofalne fluktuacije u našoj sposobnosti da informacije razmenjujemo na funkcionalan način, što bi moglo da izazove dezinformacionu katastrofu, u kojoj ljudi više ne mogu da odvoje istinu od laži.
Poseban izazov donose oni obrasci delovanja sistema koji u mnogome doprinose auto-katalitičkom izgaranju a ne doprinose homeostazi – rastu kognitivnih sposobnosti, odnosno učenju koje bi moglo da vodi predviđanju daljeg kretanja sistema, inovacijama i transformaciji ili homeostazi. Primer su kancerogene ćelije na nivou pojedinačnog organizma, ili kripto-valute koje zahtevaju stalan rast računarskih resursa koje ih održavaju, bez značajnog doprinosa ukupnoj stabilnosti sistema.
Kolaps ili regresija tako mogu postati neizbežni za ljudsku civilizaciju, a možda su neizbežni za svaku civilizaciju, ukoliko zaista život prati osnovne pretpostavke o odnosu upotrebe informacija i iskorišćavanju dostupne energije koji vode većoj kompleksnosti.
Mogući izlaz je dostizanje znanja, stvaranje modela društvene i prirodne realnosti, odnosno takve obrade informacija koja omogućava rano upozorenje na posledice i moguće izgaranje, te svesnog odabira potpuno drugačijeg modela, sistema u kome su dato društvo (civilizacija, procesiranje i razmena informacija) i priroda (dostupna energija/materija) u homeostazi. Dakle, hipoteza ukazuje da je moguće dostići takvu moć anticipacije da se prepozna na vreme neizbežnost izgaranja, i takvu moć kritičkog mišljenja da se odabere bitno drugačija paradigma postojanja, umesto sadašnjeg „neograničenog“ i „stalnog rasta“ (stalnog samo do „singularnosti“ i „izgaranja“).
Istorija nam ukazuje na neke primere transformacionih promena, na skali srazmernoj anticipativnoj moći civilizacije i dostignutoj zrelosti kritičkog mišljenja:
- Sprečavanje daljeg ugrožavanja ozonskog omotača
- Kraj hladnog rata i kontrola širenja nuklearnog naoružanja
- Ograničavanje upotrebe sredstava masovnog uništenja, i drugo.
Imamo i primer Butana, malog kraljevstva smeštenog između Indije i Kine, koje je kao cilj postavilo uvećavanje sreće, umesto rasta odnosno GDP-ja. Butan prati ostvarivanje indeksa koji procenjuje opšte blagostanje populacije, preko četiri stuba:
- Održiv i ravnomeran socio-ekonomski razvoj
- Očuvanje životne sredine
- Zaštita i promocija kulture
- Dobra uprava.
Sa rastom kompleksnosti civilizacije i njenim sve bržim razvojem, smanjuje se vreme raspoloživo za sistemskom transformacijom, odnosno nivo neophodne promene paradigme je sve veći. Autori smatraju da njihovo rešenje Fermijevog paradoksa proizlazi iz dinamike informacionih i energetskih tokova unutar sistema koji vremenom grade živa bića, zbog čega civilizacije neizbežno dođu to tačke u kojoj nastupa kolaps ili izaberu kraj rasta i postignu homeostaze. Mi ih ne uočavamo zato što su ili bile kratkog životnog veka i doživele kolaps usled auto-katalitičkog izgaranja, ili zato što su dostigli homeostaze koje mi ne možemo da uočimo. Kao što je predložio Karl Šreder, kanadski pisac i futurista, „bilo koja dovoljno napredna tehnologija se ne razlikuje od prirode“[9].
Naravno, naše pretpostavke o životu u svemiru su uslovljene našim iskustvom života na Zemlji, jedinog koji nam je sada poznat. Međutim, bez obzira na to da li možemo te pretpostavke da primenimo na svemir i bez obzira na to da li ova hipoteza daje odgovor na Fermijev paradoks, od ogromnog je značaja da saznamo da li je čovečanstvo na putu ka auto-katalitičkom izgaranju i da li je moguće homeostatskog buđenje, stvaranje nove paradigme sistema čoveka i prirode?
Smatramo da ovakve hipoteze dodatno daju na značaju razvoja naših anticipativnih sistema, unapređenju i korišćenju strategijske dalekovidosti i izgradnji studija budućnosti.
[1] https://royalsocietypublishing.org/doi/10.1098/rsif.2022.0029
[2] Earth and Planets Laboratory, Carnegie Institution for Science, Washington, DC 20015, USA
[3] Division of Geological and Planetary Sciences, California Institute of Technology, Pasadena, CA 91125, USA
[4] https://sh.wikipedia.org/wiki/Fermijev_paradoks
[5] https://sh.wikipedia.org/wiki/Skala_Karda%C5%A1eva
[6] https://sh.wikipedia.org/wiki/DNK
[7] https://sh.wikipedia.org/wiki/Adenozin_trifosfat
